Osim subjektivnih verskih osećanja koja su svima zajednička ako ih pokreće ljubav (po Svetom Pavlu), druga zajednička osobina svih religija jeste uloga životinja, neposredno, posredno, i duboko simbolično. Svesna i nesvesna simbolika životinja, kao i identifikacija sa njima, vlada širokim oblastima čovekove kulture i psihe.
Šta bi radile reči, ideje, pojmovi, bez svojih životinjskih reprezenata, u slovima, ideogramima, piktogramima, vizuelnoj identifikaciji, heraldici, astrologiji, astronomiji, oznakama, simbolima i znacima?
Na šta bi spala arhitektura i primenjena likovna umetnost, pa i ona čista, naizgled neprimenljiva, likovna umetnost čiji klerikalci, ideolozi i mistifikatori, zastupaju umetnost koja je ono što jeste, sama po sebi, zgražavajući se nad primenjaškim, gnostičko-alhemijskim animizmom.
Šta bi se desilo?
Duh bi video nejasno, duša bi skrenula u nemušto vegetiranje, svet kulture ugrozile bi bele mrlje. Siromaštvo bi pojelo bogatstvo. Unutrašnja samoća zbunjeno bi zurila u spoljnu samoću. Bilje bi prešlo u čudno asimetrično postojanje.
I dobroćudno i zlokobno, susreću čoveka životinje, u spoljnom svetu… I tako isto nastupaju One na unutrašnjoj kapiji pojavnosti, čovekovog bića.
Boje i linije uživljavaju se u uloge životinja, zastupaju njihovu mnogostrukost i bogatstvo, i uzevši u sebe čovekov vid, ustaljuju se kao slike.
u Beogradu, marta 2000. Darko Ranković